Čika Mišu, istinsku sarajevsku legendu, ni najveće nevrijeme nije moglo omesti da iz Logavine svaki dan došeta na svoje radno mjesto u ulici Maršala Tita. Dugo vremena je nosio titulu jedinog uličnog čistača cipela u Sarajevu, pa i šire.

Više od šezdeset godina je čistio cipele Sarajlijama i njihovim gostima.

Rođen je 22. decembra 1931. godine na Kosovu. Njegovi otac i majka su sa devetoro djece iz Uroševca došli u Sarajevo 1946. godine. Živjeli su na Marindvoru, a otac je zarađivao za porodicu radeći kao ulični čistač cipela.

Čika Mišo je u mladosti trenirao boks u jednoj baraci na Marindvoru. Boksom se bavio nekih sedam godina. Njegov trener koji je bio Mađar i koji se zvao Šandor mu je dao nadimak Mišo.

Ime čika Miše je Husein.

Posao čistača cipela je preuzeo od oca u svojoj 21. godini. Svog posla se nikad nije stidio, niti se zbog takve odluke pokajao.

Od 1992. godine čika Mišo svoje mušterije dočekuje u Titovoj ulicu. Dolazio je svaki dan bez izuzetka. Čak i kada su, tokom opsade, padale granate na Sarajevo.

Husein je bio oženjen Džemilom, s kojom je odgojio dijete koje su pronašli u kanti za smeće: ‘Stanovali smo u Ulici Podgaj, u blizini tadašnjeg Saveza slijepih građana, gde je moja Džemila radila. Ustajala je ujutru u pet sati i otišla bi poraditi, počistiti, šta je trebalo. Međutim, kada je jedno jutro otišla na posao i prišla jednoj od kanti napolju, začula je vrisak maksuma. Od radosti je počela da viče ‘Mišo, Mišo’. A ja u pidžami i govorim: ‘Šta je Džemila?’. Kaže ona: ‘Trk ovamo, našla sam pun paket miliona’. Mislio sam da ženi nije dobro. Onda mi je rekla da moram da pogledam u kantu. I ja je poslušam, kad tamo tek rođena beba. Pogledam, ni pupak joj nije bio kako bi trebalo prerezan. Počeo sam da plačem. Shvatio sam zašto je rekla da je našla pun paket miliona. Izletiše komšije. Držim bebu u naručju. I Džemila i ja smo kazali kako nam je sam Bog poslao i da je ne damo nikome. Dođe policija, ljekari, socijalni radnici. Moja Džemila im je pokazala gdje je našla bebu, tek rođenu curicu, u nekakvom paketiću. Ponovo su nas pitali da li ćemo je zadržati, a što je bilo suvišno. I tada sam im rekao da me mogu ubiti, ali dijete ne dam. Nudili su nam mjesečnu pomoć za bebu, ali smo rekli da ćemo naše dijete odgajati od svog rada, i tako je bilo. Dali smo joj ime Rabija. Danas imam i unučad i praunučad.’, pričao je čika Mišo.

Najviše je Čika Mišo polagao na poštenje i obraz: ‘Moj deda nije prosio, pa ne želim ni ja. Ovo je pošten posao, a u životu je najvažnije ne ukaljati obraz i biti pošten do kraja života. Žao mi je ove naše mladosti koja nema gdje da se pokaže, ali se ipak nadam da za njih dolaze bolja vremena, da neće biti toliko nezaposlenih. Duša me boli kada vidim da bi htjeli da rade, a nemaju šta.’

Husein Hasani, čika Mišo je umro 04. januara 2014. godine